Na Gimnaziji

- Mene je strah provodit puno vremena s tobom.

- Zašto?

- Znaš..

- De reci.

- Ne mogu.

- Čega te je strah?

- Tebe.

- Zašto mene?

- Tvoje blizine

- ..

- Nikad se nisam ovako osjećo. Ovo vrijeme s tobom ne mogu uporedit ni sa jednim iskustvom koje sam imo. 

- Zašto?

- Zato što budiš nešto u meni. Nešto što me tjera da volim sve ljude oko sebe. Donosiš plemenitost u moje jezgro, u moju radost. Jer ja sam krvoločan. Samo to besprijekorno krijem i suzbijam. Al' znaš zbog čega se plašim. Zaljubiću se u tebe, prejako. A previše nikad nije dovoljno; preblizu nikad nije dovoljno blizu. A ti ćeš se onda uplašit. Pobjeć. Udaljit. Izgubiću prijateljstvo koje me spašava. Ostat ću prazan i nemilosrdan, a uvijek nasmijan i društven i veseo. To je moja maska. Ne smijem je skinut. Nikad. Tačke i uzvičnici. Ljubav ja imam, u obilju. Al' nemam plamen. Ja okupljam ljude, ali ih ne znam zadržat zajedno. Niko me ne može slijedit, jer niko ne ide ledenom željezu, nego toplom kamenu. Nježan jesam, prodoran silovito, al' to ih samo mijenja i pomijera. Meni ih ne ostavlja. Ti imaš Prometejev tok. Ti si grom koji pobuđuje i tjera drvo da grije. Osjećaji su mi prejaki. Zato ih i uplaše. Nemam svoje jezgrovno ja. Lovim osobine, i znaš kako ih zgrabim; pričo sam ti. Zato mi toliko trebaš, a toliko me strah..

Ja ću pjevat. To me jedino nosi.